U spomenik gledam roditelja
plačem tužno previše ih volim
prodao sam danas rodnu kuću
za oprost sam došo da ih molim.
Stid me gledat u malenu sliku
svijeću palim a suze je gase
Pričam ocu pričam miloj majci
morao sam skoro srušila se.
Daleko sam ona trune sama
sve zaraslo do kućnoga praga
dao sam je za jevtine pare
a bila mi ko dukati draga.
Obećo sam tebi oče davno
očevina da je meni sveta
niko vrata dugo ne otvara
zarobi nas tuđina prokleta.
Kako sada proći našim selom
Šta će reći sve naše komšije
proda ono što je otac steko
a da često dolazio nije.
Oprostite roditelji moji
morao sam nije bilo druge
znam da ćete sina razumjeti
srce mi je napuklo od tuge.
Nikada vas zaboravit neću
znam da griješim ali mora tako
teško mi je opisat nemogu
osam noći budan sam preplako.
Marko Babić
VUKOVAR
M.Majic
